Погрешна уверења…баш нешто о томе читам ових дана. Погрешна уверења у животу, у односима – партнерским, љубавним, другарским, кажу, сметају нам да живимо „пуним плућима“. И сад испада да нас у детињству и младости родитељи васпитавају (сигурна сам са најбољим намерама да постанемо добри људи), учећи нас одређеном понашању – добро/лоше, може/не може, треба/не треба, морално/неморално, етички/неетички, а овај зрели део живота треба да проведемо ослобађајући се, донекле, наученог и усађених уверења. Па ви видите…овде мало да се олабави, овде притегне, али нема стајања у том процесу развитка. Ако мислимо да нам буде боље. Ако мислимо да будемо ослобођени.
Е сад, много безболније (али ми је ипак „срећу кварило“) погрешно уверење усадило ми се у главу једном приликом, одавно, када сам чула госпођу која рече да се не каже „помињали смо то и то“ већ само „спомињали смо“. Зашто?! Каже, помен се односи на умрле. И од тада се увек штрецнем некако, кад дође до тога да некога (с)поменем. Да ли је овако или онако…како оно беше? Јао, боже, да не „сахраним“ лексичком грешком живог човека! Мука жива. Међутим, истина ослобађа. А и проверила сам: помињати и спомињати (некога у разговору, нпр) је исто! И, слободно ме помените по овом питању…или спомените. И ја ћу вас. 😉
Spomen, kao spomenak, nezaboravak, uspomena.
Pomen, kao spomen ali sa apostrofom; ‘pomen.
Naravno da se malo šalim 🙂 Ipak, ima logike.
Oduševim se sa kakvom lakoćom objasnite neke obične nedoumice, ali vrlo bitne.
Hvala 🙂
Хвала Вама, Оља, на овако симпатичном коментару!
Улепшали сте ми блог… 🙂
Поштована Јелено, свака Ти част. Обожавам све особе које пристојно знају српски језик.