Комуникација је темељ свега. Ваљда нам је зато и дата моћ говора. Добро је кад је та комуникација јасна и прецизна, када своје мисли и усмено и писано преносимо на начин који се лако разуме. Међутим, последњих година се врло често у писању користи „ошишана“ или „ћелава“ латиница. Верујем да свако има неки разлог, али то није добро. Ево и зашто:

• Između kuce i mene nije bilo više od pet metara.
• Између куће и мене није било више од пет метара.
• Између куце и мене није било више од пет метара.

Шта је песник хтео да каже у првом примеру, да ли се мисли на кућу или куцу – остаће мистерија. Да не би било забуне, користите дијакритике када пишете латиницом (дијакритике су оне квачице на словима – š, ć, č, đ, ž), да шишање не би било сисање, вече – веће, пошао – посао, да ли они висе или је нечега више, ручак који сте спрцкали уместо спрчкали, а знаци су вам, у ствари, значи: sisanje/šišanje, vece/veće, posao/pošao, vise/više, sprckali/sprčkali, znaci/znači.

Ништа то није ни тешко, ни компликовано. Ствар је немара.

Писмене особе знају зашто, остали „пошли на посо“. 😀 😀 😀