Просвета и образовање у Србији – опширна тема и неисцрпан извор инспирације! До пре два месеца сам мислила да смо сви ми, просветари, некако слични: имамо заједнички циљ, примарна нам је мисија да – учећи и васпитавајући децу са којом радимо – учинимо овај свет бољим, радимо и на личном усавршавању (и духовном и професионалном) и слично. „Човек је мера свих ствари“, па и ја тако судих према себи. А онда сам написала овај → текст и схватила колико сам све посматрала кроз „ружичасте наочаре“. Нажалост…по све нас.

Неколико дана је текст био предмет полемисања на друштвеним мрежама. Најгласнији су били управо у просветарској групи на Фејсбуку, а на основу реакција и коментара колега, може да се закључи следеће:

• Многи нису ни прочитали текст, а пожурили су да коментаришу. Да ли бисмо на часу дозволили ученицима да износе став или мишљење о нечему што нису прочитали?
• Аргумент је био и да „постоје опције којима се регулише приватност и оно што желимо да делимо са Фејсбук пријатељима“ или „ја имам посебну групу за комуникацију са ученицима.“ Из ког разлога сте се онда нашли прозваним?! Лепо пише да се текст не односи на оне који Фејсбук користе на адекватан начин. Али, авај! Нема ко да чита…или разуме.
• „Ја сам свуда иста особа – и у учионици и приватно, немам шта да кријем.“ Овде, дакле, нема секса – духовито је приметио један мој друг. А ја се питам од када се под приватношћу подразумева искључиво постојање тајни и нечега што би требало да се крије…

(коментар је са http://zelenaucionica.com/zasto-necu-sa-ucenicima-da-budem-prijatelj-na-drustvenim-mrezama/ )

Навођење аргумената и контрааргумената би потрајало. Од некога ко учи и васпитава децу не бисте очекивали толику ускогрудост, злонамерност, предрасуде и етикетирање, намерне замене теза и свођење аргументације на баналност (да ли би требало да подигнем зид око куће да ме ђаци не би случајно видели док седим на тераси и читам?! – рече једна колегиница и остаде жива). Где ли је та ширина духа и културе, цивилизовани дијалог, поштовање туђег става и мишљења, разумевање прочитаног, за почетак?! Сујето, име ти је просветни радник – рекло би се. А онда је стигао и текст учитељице која своје ђаке воли, замислите…чак и на Фејсбуку! Ма, нека виде деца шта једе и пије, с ким се весели…воли и она да завири код њих. Па шта, човек је! За разлику од нас, ваљда, који имамо сопствене животе, а ученике волимо „само“ уживо. Учитељице раде са децом узраста од 7 до 10 година. Профил на Фејсбуку можете да отворите са најмање 13. Ко ту крши закон, није моје. Али, ко у Србији учи и васпитава децу, и чему их учи – заиста сам се запитала.

Чињеница је да је, када је мој став из наведеног текста у питању, паланачки менталитет био гласнији. Заграктали су сви они које је текст из неког разлога „погодио“. Међутим, добра вест је да је мнооого више било оних који су написано схватили на прави начин. На моје изненађење, поред колега је међу њима било и много ђака и њихових родитеља!

Не каже се џабе да „човек види оно што носи у срцу“. Ја сам се осврнула на потребу да однос између ученика и наставника буде професионалан. Не зато што сам имала лоше искуство, већ зато што сам много пута чула како ђаци коментаришу ту појаву виртуелне блискости са наставницима који им предају и како на то гледају. А, сви ви који сте у тексту пронашли оно чега нема, завирите у сопствено срце. Тамо ћете наћи разлоге.