У Будиму граду…

Једнога дана, у једној земљи…велики одмор само што је почео:

– Замислите (улази наставница у зборницу), наши прваци нису никада чули за Карла Маркса!

– Хахаха…ма, какав Карл Маркс, где су могли да чују за њега?! – и смеју се и негодују колеге којима се обратила.

– Знам, али, ипак је он значајна историјска личност. Не могу да верујем да баш никако до сада нису чули за њега. ЧУЛИ, макар…

За њом стиже и друга наставница:

– Људи моји! Управо смо радили песму Оскара Давича и, када се појавила синтагма „ловац у мутном“, паде ми на памет Дел Бој из серије „Мућке“ (Only Fools and Horses), као права парадигма таквог „ловца“. Питам их јесу ли гледали ту серију (пошто се и дан-данас репризира), а они ме погледаше бело, као да сам одједном почела да причам на кинеском. Још увек сам у шоку… Еј, имају седамнаест година а никад чули за Тротере, Роднија, Дел Боја и дружину! Па где живе?! Куд не питах за „Бољи живот“, баш да видим…

Колеге се погледаше у чуду, али опет, генерацијски јаз је очигледан – ђаци су рођени две хиљадите, што значи да је око двадесет година разлике у питању.

Где су два случаја, десиће се и трећи – кажу мудри људи. Усред њихове полемике о томе да ли средњошколци треба да знају за Маркса и Дел Боја, стиже са часа и трећа колегиница:

– Аууууу…нећете веровати шта ми се десило! Дала сам им да направе неколико асоцијација. Тема су биле историјске личности, заправо државници, али из новије историје. Нису баш имали идеју кога да одаберу, па сам им ја предложила неколико. Поменух и Слободана Милошевића, а они ме само погледаше у чуду. Појма немају ко је то. Озбиљно, цео други разред ћути и гледа. Милошевић? Слежу раменима. Никад чули!

Једног дана, у земљи Србији, 2017. године… Много закључака може да се изведе из ове, нажалост истините, приче. Одаберите онај који вам одговара…један или више њих. Нешто радимо погрешно, сви ми, али није ми намера да осуђујем. Само се питам…

…и шаљем вам пуно поздрава из двадесет првог века. Века информација! 🙂

 

2 thoughts on “У Будиму граду…

  1. Gubimo sposobnost govora, koji je osnov komunikacije, tako da me ovakva nezainteresovanost za istorijske licnosti ni malo ne čudi. Deca postaju,neka već jesu, nažalost „blinkerisana“ – strogo interesovanje samo za njima interesantne stvari i događaje 🙁

    1. Ja se čudim kako roditelji ne sednu sa njima, babe, dede, tetke…svi mi razgovaramo o tome kako je nekada bilo, toliko ima dokumentarnih emisija. O Miloševiću bi tek trebalo da znaju (to je bliska prošlost). Makar da je postojao. Baš smo otuđeni…nezainteresovani…ne znam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *