У претходном тексту сте могли да прочитате о томе како млади људи, успешни у послу којим се баве, гледају на критику: не доживљавају је као напад, што је врло важно, већ као смерницу за даљи рад и усавршавање. Како сам ја доживела критику – читаћете у овом.
Након што сам написала текст о томе како сматрам да су иницијални тестови, које ученици морају да раде на почетку школске године, непотребни, уследили су коментари. Неки читаоци су се сложили са мојим мишљењем и аргументима, неки нису. Добро у свему је што сам, захваљујући коментарима, добила прилику да променим перцепцију и угао гледања на иницијално тестирање. Како не радимо сви са децом истог узраста, не сагледавамо ни значај тог тестирања на исти начин. Учитељицама, рецимо, иницијални тестови значе више него нама који предајемо у средњим школама. Јасно је да није исто радити са дететом које има 8 година и са момком или девојком од 18.
Како сам захваљујући конструктивној критици решила да променим приступ настави, прочитајте → овде. 🙂
1 thought on “Критика и ја”