Студирати је једно, радити је друго. То је чињеница с којом се суочите када, након завршеног факултета, почнете да радите. Толика наука, сати и сати учења, изучавања, проучавања, читања, бележења, вежби, и ко зна чега све још, а нико да вам покаже како се попуњава и води педагошка документација. Нигде ни речи о томе како се постаје добар разредни старешина, на који закон да се позовете у одређеним ситуацијама, како да направите презентацију у неком програму, шта да радите када у одељењу имате изузетно надареног ђака… Додуше, ретко ко може да зна где ће се касније запослити и да ли ће му све набројано требати у животу, али слаба је то утеха. Систем би требало да функционише на другачији начин, то сви знамо.
Времена се мењају, наставне методе и средства, такође. Међутим, на Филолошком факултету, рецимо, и дан данас велики део инвентара (намештаја) у слушаоницама као да потиче још из времена Вука и Доситеја, а наставна средства су најчешће табла и креда. Не знам како је на другим државним факултетима, али није лако живети у 21. веку, а школовати се по моделу из 20. Видимо да има много крајности у самом образовном систему које треба помирити. Како?
Тачка у којој се моје знање, стечено током студија, укршта са способношћу да данас креирам видео-лекције за своје ученике (а што нисам учила на факултету), зове се СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ.
Остатак текста можете прочитати на Школском порталу.
Једноставно, морамо да се пружимо само онолико колико нам је дугачак губер. Тада нећемо правити баснословне и бескорисне фонтане, метрое из снова, нити ћемо имати тенденцију да сваком детету купимо по три лаптопа и два таблета, а нећемо ни размишљати о интерактивним таблама.
Не треба да заборавимо да су све ово створили људи који су учили управо на те старинске начине са кредом и сунђером.