Вршњачко насиље

Вршњачко насиље није производ нашег доба. Напротив, старо је колико и само друштво. Одувек је било заказиваних туча („Налазимо се иза школе, у међусмени“, „Бију се црвена против плаве смене“, „Драган и Мики су заказали тучу после часова“…сећам се као јуче да је било), деце која су била малтретирана од стране вршњака зато што носе наочаре или су гојазни, одузимања новца за ужину и сл. Није било мобилних телефона којима би се све то снимило и није било интернета да се објави целом свету. Свега осталог је било. То насиље се дешавало повремено, механизми заштите у школама су били другачији, а некадашњег кућног васпитања се сви са сетом сећамо, као и ауторитета који су родитељи имали у односу на своју децу. Данас се поступање у ситуацији када имате насилника у школи своди на асертиван приступ, много приче и папирологије, а мало ефикасности.
Када се помене вршњачко насиље, помислимо на неки вид насиља који се одиграва међу децом и младима: физичко, вербално, психолошко, сексуално, дигитално насиље. Међутим, размишљам ових дана о тој синтагми и нашем друштву. Вршњаци су људи који су истих или сличних година. Насиље је насиље, ко год да је починилац и ко год да је жртва. Зашто се бавити само децом кад се зна да они у одраслима имају узоре? Значи, какви смо ми, таква су нам и деца. Кад може овај или онај, зашто не могу ја? врло често чујем. А какви смо то ми, одрасли? Уколико се усудите да баците поглед на неке од дневних новина (или на информативне портале), можете видети најчешће наслове и текстове о томе ко је кога вређао у скупштини, ко је на кога насртао и претио, ужас овде, ужас онде, страшна трагедија, хорор у школи тој и тој, младић преминуо након убода ножем, девојчица попила то и то па се отровала, први снимак секса ове и онога (за оне који прате дешавања у ријалити програмима), покушај убиства, колика је плата „директора музичке фонтане“ (?!) и тако даље. Сведоци смо чињенице да је много више негативних примера или се они из неког разлога намерно форсирају. Важан је шокантан наслов, важно је зарадити од кликова. А ви у школама само лагано, само асертивно… Појачавајте педагошки рад, разговарајте са насилником, његовим родитељима, жртвом насиља, и родитељима, такође. Разговор је лековит, ако ништа друго. Не заборавите само да уредно водите евиденцију о свему реченом. А кад се вратите кућама после посла и укључите тв, можете чути и ово:

„Још једном те чујем самлећу те, као млевено месо. Гледај ме тим психопатским очима, гледај ме добро. Гледај ме право, гркљан ћу ти ишчупати, кад га шчепам, као мој питбул ћу ти појести тај гркљан… Како да се понашам, бре, немој да те сад сагорим. Треба да ти бетонске ципеле дам?“

Да се следиш… То што се у ударном термину пуштају Задруга и Парови, и то што свако говори како хоће и шта хоће, и то што се толико истиче насиље у свим сферама и облицима – све то нам одмаже у борби за срећно и безбрижно детињство, како деце, тако и школараца (млађих и старијих). Заиста мислим да не вреди много едукација ђака у школама кад нема ко да едукује одрасле. Кад су родитељи све више окупирани послом а све мање заинтересовани за васпитање деце, и кад се у стварном (ваншколском) животу најчешће комуницира уз псовке и претње. Ако децу „чувају“ родитељи, баке и деке који као хипнотисани седе пред малим екранима и прате дешавања у естрадно-политичком брлогу, лоше нам се пише. Деца то исто слушају па ће, учећи по моделу, и сами почети да се тако изражавају и понашају. Зато се насиљем треба позабавити на свим нивоима. Да, у школама учимо децу поштовању, пријатељству и другим врлинама, али нећемо далеко стићи уколико нас друштво саботира на сваком кораку. Неки ред би морао да се зна, уколико нам је заиста стало.

3 thoughts on “Вршњачко насиље

  1. Па наравно. Није насиље пало са Марса. Одавно причам да је држава директни узрочник оваквог стања међу децом прво због тога што дозвољава насиље на телевизији, а онда због толеранције према насилницима и борбе за њихова људска права.

      1. Има ту пуно одговорности и самих родитеља. Док једни не маре за своју децу и купују им паметне телефоне, а они све глупљи, дотле други развозе своју децу по разним тренинзима и курсевима и опет немају времена за њих. Како год да окренеш, интернет и медији васпитавају децу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.