Кажу да око две трећине осмака на овогодишњем комбинованом тесту није умело да препозна Доситеја Обрадовића (са фотографије из теста). Ради се о малој матури. Да оставимо бројке по страни, претпоставка вероватно и није тачна. Сигурна сам да је пуно деце знало ко је на фотографији, али, колико год четрнаестогодишњака да није умело да препозна лик Доситеја – много је.

Доситеј и Вук, Вук и Доситеј – најчешће су окачене фотографије (или слике, репродукције) на зидовима основношколских учионица, ходника или сала, уз Светог Саву, наравно. О Вуку и Доситеју се учи током целе основне школе – Доситеј баснописац, Доситеј просветитељ, Доситеј први министар просвете код нас. У читанкама можете видети његову фотографију, у школама можете видети његову фотографију, на интернету можете видети његову фотографију – ако хоћете да је видите.

Питање је глупо. Чему уопште питање тог типа?

Питање није глупо. Питања на тестовима и треба да се разликују по тежини. Градација увек постоји. Постоје лакша и постоје тежа питања. Неко је, очигледно наивно, мислио да ће ово бити једноставно питање, лак начин да и они који нису имали добар успех у основној школи и из ње иду без много знања дођу до поена. Не видим ману питању Ко је човек на овој слици? Ко је умео да га препозна, вероватно и зна нешто о Доситеју. За категорију лаких питања сасвим довољно.

Доситеја ђаци везују за наставу српског језика, нису га очекивали у историји.

Препознавање Доситеја је питање опште културе за некога ко завршава основну школу. Други проблем је што се градиво не повезује (ни кроз међупредметну наставу ни у њиховим главама), па долазимо до овако апсурдних закључака.

Не морамо да знамо како изгледају писци. Битније је да знамо нешто о њиховим делима, о ономе по чему су познати.

Наравно, али ово је Доситеј. У нашем образовању, за нашу културу – Свети Сава, Доситеј, па даље. Дакле, један једини и један од најзначајнијих наших просветитеља и реформатора. Већ сам рекла да на много места може да се види његова фотографија. Није да живимо у двадесетом веку, па да фотографију писца, историчара, научника и сл. можете ретко где да нађете. Данас се и лик и дело било кога врло лако проналазе. Само ако хоћете, наравно. Мора да вас интересује како изгледа Љубивоје Ршумовић, Јесењин, Десанка Максимовић, Лепа Брена, Раста, Коби Брајант, Роналдо, Џенифер Лопез… Мора да вас интересује шта они раде, по чему су познати и значајни. И све је то на само један клик од вас.

И шта сад?

Одавно мислим да основна школа треба да се бави само ОСНОВАМА! Зато се ваљда и зове основна. Дешава се да у средњој школи имам ученике који не знају да наброје падеже српског језика. Само да их наброје! Ништа више. И не само то. Много је основних ствари из граматике или правописа које не знају након навршених осам година школовања. Како се то не би дешавало, било би добро да се ученици у основним школама баве суштином, основним чињеницама, задацима и подацима из предмета, али да знање које стекну буде дуготрајно и чврсто. Да то знање буде темељ за даље образовање.

Немамо ништа од тога што ће ђаци у основној школи учити пет значења генитива и три датива, ако ће их научити напамет и заборавити чим добију оцену. Треба да схвате и разумеју оно што уче. А за то је потребно време, понављање, обнављање, увежбавање. Да би се тако радило, треба растеретити програм. Поновити и истаћи милион пута оно што је важно. Са талентованом и заинтересованом децом може да се ради и више – на часовима додатне наставе, у оквиру секција… Сви остали – само чврста основа. У средњој школи би знање надограђивали, а ако се баш определе да изучавају неку посебну област – факултет је ту да се њом баве до танчина.

Много тога би могло да се каже на ову тему, али је крајње време да се нешто и уради. Од приче нема ништа, рачунају се дела. Следећи потез је на министру и министарству. Просвете, наравно.

Са жељом да не „фабрикујемо” зомбиране генерације, већ децу која мисле својим паметним главицама, и која следећи пут Доситеја неће препознати једино у Музеју воштаних фигура у Јагодини… 😉

Јеца