Овогодишња конференција Нове технологије у образовању била је нешто другачија од претходних. За почетак, за разлику од досадашњих, зимских Технологија, одржана је 8. и 9. јуна. Нешто другачији био је и распоред сала и штандова у простору Белекспо центра, било је мање предавача, а чини ми се, и посетилаца. Истини за вољу, време када у школама има највише посла, када се настава приводи крају, закључују оцене, када се у основним школама припремају за малу матуру, а у средњим се све снаге користе за организацију пријемних испита – није баш најбоље одабрано време за одржавање овако велике и важне манифестације.

Ипак, ми који смо били, имали смо шта да видимо и чујемо. Чињеница је да свако ко дође на Нове технологије има јединствену прилику да упозна неке од сјајних стручњака, иноватора и ентузијаста из области образовања – било да је у питању неко из наше земље, региона или света. О самим предавањима ћу у неком од наредних текстова. Овога пута бих хтела да вам испричам по чему су овогодишње Технологије посебне за мене.

Блогерски тим, који већ трећу годину заредом окупља Зоран, чини неколико нас: Југа, Деки, Деда, Уна, мада има и неких привремено-повремених чланова. Конференцији се неизмерно обрадујем највише зато што ћу поново видети управо њих, моје блогере, али и многе друге колегинице и колеге које иначе „виђам“ искључиво (или најчешће) на друштвеним мрежама и пратећи образовне блогове које и сами пишу.

Представљање иновација и информационо-комуникационих технологија у образовању је главни циљ ове манифестације. Међутим, још лепше од тога је што из године у годину виђате људе који у настави примењују разне иновације, дајући појмовима образовање, школа, настава, просвета једну потпуно нову димензију. Наставници и њихове приче – био би мој поднаслов овогодишњих Технологија. Поред свега онога што може да се чује на предавањима, радионицама и презентацијама, лепоту оваквих сусрета чине и лична професионална искуства сваког од нас који смо били тамо и који пратимо Технологије већ годинама. Деки ми је причао о томе како је ипак могуће (тешко, али могуће) створити јединствен колектив. Фасцинирана сам његовим успехом на том плану јер сам и сама била помоћник директора једног великог колектива и добро знам шта је „немогућа мисија“. Две Гоце (Гоца и Гоца) ме из године у годину одушевљавају својим ентузијазмом и љубављу према ономе што раде као наставнице у једној средњој школи. Поред тога што прате иновације, оне их и користе у свом раду и право је уживање слушати их кад о томе причају. Једна учитељица је, ипак, имала причу која нас је све оборила с ногу. Жана ће, наиме, захваљујући својој креативности, посвећености деци и послу, ове јесени путовати у Шангај, да да свој допринос у припреми музејске поставке посвећене Николи Тесли. Па после реците да није могуће!

Након пет година одржавања Нових технологија у образовању почели смо да говоримо о конкретним резултатима у настави и сазнајемо приче и искуства људи из нашег образовног система. Више се не ради само о томе да слушамо како је некоме у белом свету, како ствари стоје у Великој Британији, шта је Финска урадила по питању реформисања образовног система, шта раде у Македонији, а како је у Шпанији. Пет година касније, имамо јако пуно наших искустава. Нешто смо и сами учинили да наша настава буде боља, интересантнија и успешнија. И сви ти чаробњаци просвете су ту, око нас. Креативни, способни, слободни да свему дају лични печат, оно што носе у себи. Информационо-комуникационе технологије су ту само средство, један зачин који добар наставник, попут кувара, зна када да употреби и у којој мери. 😉