Као деца, радо смо играли ону игру „Царе, царе, господаре, кол’ко има сати?“ Не знам да ли се сећате… Онај ко је цар окренут је леђима осталој деци која стоје заједно у групи. Онда га неко пита колико има сати, а цар одређује свакоме колико животињских корака треба да начини (опонашајући ходом те кораке који су или џиновски или малецки, мрављи), крећући се тако ка њему или уназад. И све тако док неко не стигне до циља и постане нови цар.
Данас ме брину друге бриге. Шта би било да цар треба да нам саопшти право време и то писаним путем? Да ли би знао…
Време – у колико сати ће се нешто десити, треба да почне, завршава се и слично, пише се са ТАЧКОМ, а не двотачком или запетом. И нема размака између тачке и цифара. Дакле:
- Филм почиње у 20.00 часова (или сати).
- Треба да се нађемо у 18.45 испред школе.
- Од 11.15 до 11.45 сам на паузи.
А сад вас поздрављам јер журим, знате… Немам више времена. 🙂
У питању је превелик утицај америчког начина писања времена.
Јесте. То нам је стигло из енглеског језика.
Пре ће бити из рачунара и сличних сокоћела јер клинци по цео целцати дан блеје у екране.
Па то је стандард у енглеском језику, где год да блеје…
И, нису деца склона оваквом писању времена. Одрасли су ти који не знају. 😉
Ево и на твом блогу погрешно је подешено приказивање и времена и датума. 😀
На то не могу да утичем. Таква је ВП поставка.