На крају настане општа пометња. На крају су испитивања, закључивања оцена, разни испити, већа. На крају сређујемо педагошку документацију. На крају смо сви уморни и једва чекамо распуст. На крају имамо највише посла, а при крају снаге смо…
На крају, време је и за сумирање утисака. Треба направити озбиљну анализу свега што се дешавало током школске године која је на измаку, како би план за наредну годину био бољи. Иако има много проблема у образовно-васпитном систему, један ми посебно смета већ неколико година. У питању је оцењивање лоших ђака (са добрима је, наравно, лако).
Правилник о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању који тренутно користимо, а који је у употреби од октобра 2015, није добар. На самом почетку овог документа пише (Члан 2):
Основна сврха оцењивања је да унапређује квалитет процеса учења.
Међутим, у пракси често није тако. Цео текст можете прочитати на Школском порталу.
„Основна сврха оцењивања је да унапређује квалитет процеса учења.“?! Која будала ли је то смислила?
Хахаха…
Ацо, поменути документ пун је и препун таквих „мудрости“… Не питај! 🙂
Кад дођемо до краја школске године у средњој школи, свако оцењивање током претходне године изгуби смисао. Мени се, рецимо, десило да БИВШИ одељенски старешина захтева да детету на просек 3,91 закључим 5 јер редовно долази на часове, да ниједно дете нема неоправдане изостанке упркос бежању с писменог задатка (а уредно се сви вратили на следећи час), да тражи да деци дам 5 на домаће за које су му сама деца признала да их не пишу сама. И мноштво сличних проблема. И не само то! Него ме натера да променим закључне оцене, а онда оде у секретаријат и поново их врати на оно што сам првобитно била закључила. Ако то није апсурд, онда не знам шта јесте.
Сами себи смо највећи непријатељи. Просвета је и даље неуређен систем, па тако некажњено пролазе све те „комбинације“ о којима говорите…
Просвета није неуређен систем већ добро уређен у интересу некога другог коме је стало да уништи образовање у Србији.
Ето одговора. 🙂
Нама преостаје само да упорно и ненаметљиво радимо оно што је исправно, наводећи људе да укључе свој мозак. А онда једнога дана, можда нешто и буде…