Има једна сјајна приповетка Живојина Карића – Пера. Датира из југословенског периода 🙂 и налази се у збирци приповедака коју сам од рођаке добила на поклон још као дете. И тада ми је била фасцинантна, сећам се, а колики је утисак оставила на мене због своје необичности схватићете када вам будем рекла да је данас користим у настави. Приповетку вам преносим у целости:

Пера потражи печено пиле пошто претходно поједе пола печеног прасета преливеног пресолцем.

Панта посматра прождрљивог пријатеља.

– Перо, – повика – пази! Пристижу прекрасне палачинке!

– Полако, пријатељу Панто. Појешће Пера прво печено пиле, потом палачинке. Пет пута по пет палачинки!
– Претерујеш, претерујеш! – пецка Панта Перу показујући прстом палачинке премазане пекмезом.

– Претерујем? – Плану Пера. Показаћу! Принеси палачинке.

Принесе Панта пет пута по пет палачинки, па пружи прст према пити преливеној пошећереном павлаком. Пера приону. Поједе палачинке, па припрети песницом:

– Пажња! После палачинки појешћу пет пута по пет парчади пите!

– Признај, пријатељу – претерујеш! – придикује Панта.

– Претерујем! Поштовани Панто, принеси питу.

Принесе Панта питу, па поче пркосити:

– Плаћам петнаест переца пошто поједеш пет пута по пет парчади пите!

Пера прихвати предлог: прво поједе понуђену питу, потом полако, пркосећи Панти, петнаест переца. Поједе переце, па поче притискивати пренапрегнути пупак.

– Попушташ појас, пријатељу?

– Попуштам.

– Претера, поштено претера!

Пера прекорно погледа Панту, поново попусти појас па – паде!

Притрча Панта, прихвати пријатеља, принесе постељи, па пође потражити помоћ.

– Пожури, пожури! – пукће Пера, покошен поједеном прасетином, пилетином, палачинкама, питом, перецима. – Пожури, позови прву помоћ!

Да ли примећујете нешто посебно у овом одломку? Прича о Периној прождрљивости написана је тако да свака реч почиње на п, али речи нису насумично набацане и радња и те како има смисла.

Ова приповетка дала ми је идеју за час који, чини ми се, пролети. Заиграмо се и размишљамо о речима, значењима, синонимима и смислу, и све то уз пуно смеха и забаве. Прво поразговарамо о томе да ли је могуће написати текст у коме ће свака реч почињати истим словом. Потом им прочитам целу приповетку Пера, да би видели како то изгледа (и да јесте могуће, уколико су тврдли супротно). Након тога следи рад у пару, а ученици сами одаберу слово на које ће написати кратку причу. С обзиром на то да нам је час временски ограничен, договоримо се да то буде причица од три до пет реченица. И, ево како то може да изгледа:

Клара Кесић, која компонује клавирску композицију, купује крофне. Касније креће ка кући. Кларина кева кува кукуруз. Кад, кева каже: „Куку, касниш, Кларо!“ Казнила кева Клару која кулира код клавира компонујући класичну композицију.

Дозвољени су и жаргонизми у овој вежби (али ако баш мора), јер није лако пронаћи одговарајућу реч и уклопити целу причу у смислену целину за тако кратко време. Ипак, деца се одлично снађу и увек буде неколико сјајних причица о којима се касније данима прича, као ова о Клари коју су написале Алиса и Тијана, ученице првог разреда средње школе.

Пробајте и ви, ако вам се допада идеја, па да разменимо утиске. 🙂