Знам да ме нема, да сам проредила писање. Заправо, писање баш и нисам, али објављивање јесам. Седнем тако, напишем, кажем шта имам, па се зауставим. Схватим да немам ништа лепо да кажем и да се све углавном своди на критиковање. Смета ми што ђаци долазе у тренеркама на наставу, смета ми што се родитељи много петљају тамо где им није место, смета ми што су људи површни, поводљиви, покварени, смета ми…
Видите?! Како год окренем, указала бих на неке ствари које не сматрам нормалним, нити пристојним, нити културним, а које полако постају део свакодневног живота. Онда се сетим да криву Дрину још нико исправио није, па баталим све то мудровање (о тренеркама ћу ипак писати, то ми не да мира 🙂).
Уместо да кукам, одлучила сам да се покренем и спроведем једну акцију. Јесте да ми је идеја пала на памет мало касно, али опет, храбрила ме је помисао да где има воље, има и начина. Наиме, с обзиром на то да радим у музичкој школи, мислила сам да би било лепо ангажовати децу око нечега што би им било интересантно, а што би представљало и неку врсту праксе. Шта бисмо ми могли, осим да свирамо и певамо, мислила сам, баш као у свим оним холивудским филмовима попут У ствари љубав. Нова година само што није! Поред тога, у тим предновогодишњим данима често сам наилазила на констатацију да данас нема празничне еуфорије као некад, па како се више нико не радује Новој години, ето, све је сиво и суморно… Ма шта сиво и суморно! Сад ћемо да направимо забаву, очас посла…
Предлог сам изложила колегама и ђацима, и морам признати да смо читаву идеју реализовали на том таласу полета, елана и радости, без трунке напора, убеђивања и натезања. Човек заиста јесте homo ludens, биће које воли да се игра, мислила сам тих дана. Колега је расписао аранжман и поделио деци ноте, они су увежбали – неки су певали, неки су свирали, а потом смо све снимили у студију једног другог колеге (јесам ли вам већ рекла да радим са музичарима 😉). Онда је на ред дошло снимање спота. Лако смо се договорили око места и времена снимања, један родитељ ђака нам је помогао, и верујте ми да ни сама не могу себи да објасним како се све одвијало тако лагано и лежерно, опуштено…
Десетак дана нам је требало да идеју спроведемо у дело и – voilà, све је готово! Нисмо радили због неког конкурса, нисмо радили због бодова, пројеката, семинара… радили смо зато што смо желели. Не могу да вам опишем колико је ђацима значио дан проведен у музичком студију, искуство пред микрофонима и камерама, цео тај процес креирања и стварања, заправо. Оно што раде и оно о чему уче изместили смо из учионица у стваран свет и направили смо конкретан производ, а крајњим резултатом смо сви подједнако одушевљени!
На крају, успели смо да пробудимо дух новогодишњих и божићних празника који нас је све ујединио и учинио да уживамо радећи на заједничком пројекту. Надам се да ће вас наша прича и наш пример инспирисати и мотивисати, а ја сам изузетно срећна јер сам се усудила да изађем из устаљених шаблона и оквира. Поносна сам и захвална што имам такве колеге, сараднике и ђаке, те сада ипак имам и нешто лепо да поделим са вама.
Желим вам срећну Нову годину и Божић, овога пута уз нашу песму! 🎄🎶❤️