Ко је крив?!

Не буди критичар, буди креатор! Не буди критичар, буди креатор! – одзвања ми у глави као мантра, док покушавам да савладам очај који ме је обузео у секунди.

Волим часове на којима се бавимо граматиком. Једноставно, волим граматику. Данас смо рaдили синтаксу, а пред крај часа је остало таман толико времена да кроз нeкoликo задатaкa и реченицa прoвeжбaмo. Требало је да запишу реченицу, а потом пронађу и подвуку неличне глаголске облике у њој:

Читајући књигу није могао запамтити имена свих личности, па их пажљиво записа у свеску.

– Шта су то нелични глаголски облици? – прво су питали.

Добро, мислим се, не радимо граматику често, давно је била основна школа, а и часове српског имају само три пута недељно. Објасним шта су глаголски облици, да се деле на личне и неличне и због чега се тако деле, за почетак. Е, сад је већ јасније…тако је…ја певам, они певају, али певати, читати…аха, сетили су се свега, те се вратисмо реченици. Чита се реченица са табле и стиже одговор: У СВЕСКУ! То је неличан глаголски облик!

Паде одговор а падох и ја са столице, замало. Трећи средње! Све и да не зна шта је глаголски облик, ваљда зна шта је именица… И, сад се питам ко је томе крив: учитељица (јер се врсте речи уче у другом разреду основне школе), ђак (што се није „загрејала столица“ поштено, кад је требало), родитељи (који се нису интересовали и пратили постигнуће свог детета), ја (јер нисам то приметила раније), образовни систем (који ме, према наставном плану и програму, обавезује да у 105 часова годишње обрадим: 35 писаца и 40 књижевноуметничких дела, на страну одлике епоха, па писмене задатке са исправкама, и да се, за крај, 30ак часова посветимо језику тј. граматици). Па ми летимо кроз тај програм, људи моји. Свака част ономе ко упамти имена и наслове само! Као да та деца имају само један предмет у животу…

Хтео – не хтео, мораш да будеш креатор. Схватате?! Друге нема…