Како да не диктирам и зашто да не диктирам?!

– Не сме да се диктира на часу.

– Молим?

– Не сме да се диктира ученицима. Екстерна (комисија за евалуацију) то баш замера…а и друге инспекције, чула сам.

– Зашто?

– Не знам…ваљда се губи много времена, ученици само механички записују, нису активни…

– Па како онда?!

– Треба да им се припреме материјали и поделе на часу. Мало то погледају, прочитате, продискутујете, видиш да ли у тексту има нечега што је нејасно или нешто што треба нагласити итд.

Тако смо поразговарале наш школски педагог и ја, након њене недавне посете мом часу.

* * *

А, знате да је „човек мера свих ствари“? Тако рече Протагора. Ја сам, као тај човек који по себи мери ствари, на самом крају четвртог разреда средње школе схватила колико је ВАЖНО да ти професор неке ствари издиктира и да то што учиш имаш на једном месту, у свесци. Наиме, за све четири године сам имала једну једину свеску за српски. А ни она није била исписана до краја. То је нама, ђацима, свакако одговарало…није да није. Међутим, кад је дошло до тога да треба да се спреми пријемни испит за Филолошки факултет, схватила сам колико ће ме то коштати.

Због тога ја данас својим ђацима диктирам. Нисам за то да цео час изгледа као курс из стенографије. То никако. Али, понешто од онога што учимо мора да буде записано у свесци. Никакви папирићи које ће док дођу до куће изгубити, никакве глупости. Основно увек запишу. Па они поред српског имају још петнаестак предмета. Да ли би ико могао да попамти све што учи из сваког од тих предмета само на основу разговора и, евентуално, записивања кључних речи?! Нема шансе.

Наиме, све оно што учим децу, о чему на часу са њима причам, сакупила сам из више извора. Они немају све те књиге, нити треба да их имају. Ко зна чиме ће се у животу бавити. Међутим, за случај да пожеле да упишу било који факултет за који се на пријемном испиту полаже српски језик, они ће имати одакле да науче или да се подсете онога што већ знају. На страну то што у ово дигитално доба неће заборавити да пишу…

Мене је искуство томе научило и знам да чиним добро својим ученицима.

Каква су ваша искуства?

 

9 thoughts on “Како да не диктирам и зашто да не диктирам?!

  1. Драга колегинице,
    након хиљаду различитих савремених метода, наставних листића, цедуљица и презентација, групних и тимских радова, хиљаду покушаја да озбиљне теме сведем на ниво забаве, дошла сам до потпуно истог закључка као и Ви. Verba volant, scripta manent!
    Хвала на овој објави. Много ми значи што управо са Вама дијелим ово мишљење.

    1. Када неко има довољно искуства у раду, није му тешко да изведе логичан закључак о некој појави.
      Хвала Вама што сте своје искуство из праксе поделили са нама…драго ми је што смо дошле до истог закључка.
      Поздрав! 🙂

    2. I ja često diktiram, posebno gramatiku, jer mi u R.Srpskoj još uvijek nemamo gramatiku za srednju školu, koja važi kod nas. Zato se dovijamo kako znamo i umijemo. U 90% slučajeva navodim đake da primjere navedu sami, tako da nije samo suvoparno diktiranje. Recimo moj kolega ne diktira, sve se svodi da prezentuje preko video platna i po volji djece zapisuju.
      Onaj ko želi da zna, da spoznaje, uči, da istražuje, taj će tražiti više. Nažalost, danas je veoma malo takvih đaka, neovisno o tome da li mi diktirali ili ne.

  2. Draga Jeco,

    do istog zaključka sam došla i ja u nastavi engleskog jezika. Uz to, naše zaključke podržavaju i brojni prilozi sa Pinteresta kako da đaci organizuju sveske. To sa organizacijom sam takođe isprobala. Na početku sveske napišemo sadržaj npr. Praznici, Nepravilni glagoli, Recepti itd. i onda đaci kada zapisuju traže odgovarajuće poglavlje. Sveska je neophodna, kao i diktiranje bitnog i korisnog sadržaja.
    Pozdrav!

    1. Баш добра идеја! Верујем да су им сада свеске, тако организоване и украшене, много драже. 🙂
      Поздрав и Вама, драга Бранка!

  3. Диктирам и ја, бар дефиниције, јер од тога да већина њих код куће отвори граматику у научи дефиницију шта је нпр.палатализација и кад се врши, а кад не, нема ништа.

    1. Да, и мени се чини да ученици, осим читанки, ретко који други уџбеник за српски језик користе.
      Има изузетака, наравно.

  4. Ukoliko učenicima diktiramo „ponešto“, namećemo im ono što smo mi sami identifikovali kao relevantno, umesto da ih osposobimo da suštinu i bitne delove sami prepoznaju i nauče. Pored toga, udžbenici su sada već dizajnirani tako da „bitne stvari“ istaknu od ostalog teksta. Hvatajući beleške umesto njih, ne pripremamo ih baš najbolje za dalje obrazovanje. Školski čas je veoma kratak, i kamo sreće da nastavnici i profesori provode to vreme na interaktivne aktivnosti koje od učenika zahtevaju da razmišljaju kreativno i kritički, ne poslušno.

    1. Ако се ради о биографији писца, на пример, подаци који су дати у уџбенику су веома штури. Ја им или издиктирам понешто или кажем да сами, код куће, то припреме (дакле, опет треба да запишу). И ту нема места овоме на шта Ви алудирате – да им наставник намеће нешто што сматра релевантним. Оно што је важан податак из живота неког писца не може да буде нешто што је мени (или било ком другом наставнику) по вољи. Ако је неко, на пример, добитник Нобелове награде за књижевност – то је чињеница, и то релевантна. Сматрам да је важно да знају.
      Друго, када је граматика у питању, правила морају да се знају и ту нема места „креативном и критичком“ размишљању, осим ако треба себи нешто да појасне или представе у глави. Мора да се учи напамет јер – правило је правило. Креативност ће им добро доћи тек онда када савладају неку лекцију, област и сл. Све има свој ред… 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *