Знате оно кад нам кажу да ми, одрасли, треба некада да се угледамо на децу и будемо више као они – чистог срца, да не замерамо стално нешто, да се не љутимо много и да праштамо једни другима. Одувек сам се питала откуд та идеализација „међудечјих“ односа кад се надимци попут „ћорави“, „носоња“, „клемпа“ добијају управо у основној школи. Деца умеју да буду веома сурова. Да, баш тако – сурови, а деца… Како?!

На конференцији Нове технологије у образовању могли смо да чујемо много интересантних прича и предавача, а један од њих дотакао се баш овог феномена – Николаос Димитријадис. Наиме, саосећање (емпатија) је једна од најважнијих особина људских бића. Деци је посебно својствена, али око шесте године (са поласком у школу), саосећање код њих постаје све слабије и слабије. Истраживања су показала да се то више односи на децу из Европе, док се у Азији ниво саосећања код деце, како она одрастају, не мења. И то је „питање за размишљање“, али неки други пут…

„Зашто смо направили школе које убијају емпатију – једну од најважнијих ствари која нас чини људима?“ – питао нас је, а питали смо се и ми. Наиме, како ми је касније, у току интервјуа рекао, првих осам месеци у животу бебе пресудно је за стварање емоционалне повезаности. То је полазна тачка. На тај развитак касније утичу родитељи тј. старатељи, а није занемарљив ни утицај средине. Уколико дете види да се родитељ са подсмехом односи према некој особи, исто ће урадити. Усвојиће тај модел понашања. Школа, с друге стране, ствара међу децом ривалитет јер их оцењује и тиме сврстава у различите категорије. A, како се ниво саосећајности смањује међу младима, ниво нарцисоидности расте… Има чак и мерну јединицу: број селфија по сату, научници кажу. 🙂

У чему грешимо?

„Какво је стање са саосећајношћу у вашим школама? Каква је емотивна клима у којој радите?“ – питао нас је затим.

„Образовни систем представља један посебан, вештачки створен свет. И док се овај прави, у ком живимо, креће и мења великом брзином, образовни остаје некако статичан и непроменљив. Не иду у корак један с другим и у томе је проблем.“ У време индустријске револуције, смисао образовања је био да од сељака створи радника који ће умети да у фабрици притиском на неко дугме покрене производну траку. Данас, у време дигиталне револуције, такво знање је нешто што ограничава. Не треба нам више такав модел, такав образовни систем. Треба подстицати креативност, треба имати на уму да је сам процес оно што је важно а не тај „коначни производ“. Због тога и наставници треба да размишљају на другачији начин.

Дакле, како не бисмо „убијали” емпатију у школама, већ развијали добре међуљудске односе у колективу (и са ученицима и са колегама), неопходно је да имамо здраве емоционалне односе и да на чврстим емоционалним основама развијамо све три врсте саосећајности:

• когнитивну (сазнајну: разумем како се осећаш)
• емоционалну (осећајну: саосећам са тобом)
• саосећајну (бихевиорална: помоћи ћу ти)

Зашто нам је ово потребно у школама, у наставном процесу? Зато што страх блокира. Сваки ђак је то некада доживео, сваки наставник – такође. А ми желимо да ученици развијају своје потенцијале и да радо долазе у школу. Стога, мој саговорник сматра да је неопходно прво створити добру „емотивну климу“ у одељењу, а учење долази након тога.

„Кључни фактор успеха свега што радимо у просвети су наставници”, рече Николаос. Ево, погледајте и сами.

„Hello, hi! Good morning! How are you?

C’mon, education is exciting!“ – овим речима је почео предавање, сишавши са бине међу публику. Ууу, ево истомишљеника, помислила сам. Наравно да је узбудљиво! Због тога смо овде…

He rocks! Да знате… 😉