Према месечном плану, роман „На Дрини ћуприја“ требало је да обрађујемо почетком марта. Таман после распуста, размишљам, имаће сасвим довољно времена да прочитају Андрића. То се ради у трећем разреду средње школе. Како своје ђаке држим за довољно зреле, свесне и савесне особе, очекујем да ће поштовати договор, те да ћемо тог дана радити оно што сам планирала (а како је благовремено и најављено).
Међутим, погрешила сам. Нико није прочитао. Неки су заборавили да треба, неки још увек читају, разлога је много, а ученика спремних за час – мало. Шта да радим?! С обзиром на то да сам, од свих нас у учионици, једино ја прочитала роман, била сам принуђена да променим план и одложим анализу дела за неки други пут. У договору с њима, померили смо за крај марта. До тада ће стићи, рекоше ми.
Дошао је и крај марта. “Јесте ли прочитали Андрића, децо?”
Да ли су одржали обећање или не, прочитајте на → Школском порталу.
Па зашто би покварили распуст читајући нешто што их не занима?! Ви професори и наставници заборављате какви сте били као деца. Осим тога очекивања су она која праве јаз међу блиским људима.
А што се тиче васпитавања, заборави. То се ради код куће најдаље до десете године живота. Наставници или професори могу само да продубе или мало прикрпе нешто већ постојеће.