Водила сам данас пријатеље у Кућу легата, да погледамо графике Салвадора Далија. Они су Немци, дошли су овде на неколико дана. Не говоре српски.
Лепо смо се провели, свидело нам се све што смо видели на изложби. На крају смо застали да прочитамо оно што је на једном паноу било написано о животу Далија. Јесам ли вам рекла да моји пријатељи не знају српски?
Текст је био исписан на српском језику, латиницом. Поред је био исти такав пано на коме су све те информације биле написане на енглеском језику. Прочитали су то на енглеском, знате, не говоре наш језик.
А онда су ме питали: „Где је овде ћирилица? Зар то није ваше писмо?! Зашто не пише и на ћирилици?“ Хм, да…земљо, отвори се! Шта да им кажем?! Требало би, наравно, ено пише у Уставу (члан 10), него, Србија…хм, да…
И ево, цео дан размишљам о томе. Њима фали текст на ћирилици, еј! А ми, ми и не примећујемо више…
Мој идол се зове Јеца. А пишем онако какојецакаже. 🙂 Делим, Јецо, дивно запажање.
Хвала, Облоговани пријатељу…
А, бити идол идолу…хм, није лош осећај! 😉
Ма, бре… 🙂
Знам причу о српском дечаку који живи у Енглеској и, наравно, не зна српски. Кад је дошао у Београд, у посету родбини, питао је: „Како ја да знам да сам у Србији, кад је све на енглеском!“
Не зна се која ситуација је више поражавајуће. Мораћу поделити текст, нека што више људи прочита!
Дa, пoтпунo aпсурднo, aли тo смo ми. Пoздрaв и хвaлa штo стe oвдe! 🙂