Верујем да сте већ читали о конференцији Нове технологије у образовању коју је Британски савет ове године организовао по трећи пут. Можда сте и били тамо. Ако нисте, доста интересантних запажања, података и информација можете прочитати код Југославе, Славка, Декија или Деде. Сјајни блогови које пишу сјајни људи. Није ни чудо…
Сумирајући утиске након конференције, схватила сам да ми се једно питање (које је поставио Маркус Орловски на предавању „Образовање и међународна перспектива“) урезало у памћење, и враћа се изнова и изнова…
За шта то данашња школа припрема своје ученике?
Приказао нам је фотографије Лондона. Прва је из 18. века, друга из 21. Изглед града је драстично измењен у међувремену, зграде су од зиданих једноспратница прерасле у стаклене небодере. Тешко да бисте погодили да се ради о истој улици, истом тргу. А онда смо могли да видимо како је некада изгледала школа – у 18. веку ђаци седе у клупама, испред њих је наставник, поред табла и креда. У 21. веку, замислите – исто то, само мало модернијег дизајна. Дакле, јасно нам је да се технологија, у времену у ком живимо, развија веома брзо. Идемо ли и ми у корак са тим достигнућима? Тешко. Са зеленом таблом и кредом у рукама, баш тешко. И, јесте да код нас многе школе нису опремљене у довољној мери да подрже све те иновативне методе. И јесте да међу наставницима има и оних који не умеју да укључе рачунар. Али, наши ученици су опремљени. Са паметним телефонима у џеповима, таблетима или рачунарима у кућама, они не могу да чекају. Не могу јер на њих чекају послови будућности. Нови послови за неке нове клинце. Послови за које ми нисмо ни чули.
И, ето парадокса! Чему ће их научити неко коме су модерне технологије потпуно стране? И, ко ту кога учи, у ствари – питао се Орловски. Један господин је тада лепо приметио да данас информатика прожима све предмете, иако има и свој предмет. Баш као и српски језик. И, сваки наставник који се макар једном нашао у ситуацији да му ученик постави питање на које не зна одговор, знаће о чему се овде ради. Свидело се то нама или не – тако је. 😉
Деценијама су сви ученици код својих кућа имали телевизоре, па нико није бринуо што их нема у свакој учионици. Онда су се појавили ди-ви-ди плејери, па нико није бринуо што их нема у свакој учионици. А и једно и друго је и те како могло да се користи у настави.
Све дотле док постоји лоби који ће за успешну наставу да поставља као основ ИКТ, а не рад на квалитету самог наставника, коме је информатичка писменост делић компетенција које треба да има, ја ћу на овај проблем гледати као на лобирање и не много више од тога.
Лош методичар, наставник без личног и професионалног интегритета, наставник који нема поштовање својих ученика, наставник који не чита стручну литературу, наставник коме је највећа квалификација кумовски однос с директором или партијска књижица – то су наставници који не умеју да користе шиваћу машину.
Љубинка, са овим што сте написали у другом пасусу се потпуно слажем. Међутим, улоге телевизора и рачунара, како у настави, тако и у нашим животима, не могу да се пореде. Некада смо учили из књига, па смо ишли у библиотеке по знање. Данас многа дела можемо да пронађемо на интернету. А интернет имамо увек уз себе – на телефонима, таблетима и сл. Телевизијски програм нема никакве везе с тим.
Поента текста је да и наставници треба да се разумеју у савремене технологије (у мањој или већој мери – у зависности од тога који предмет предају), и иду у корак са достигнућима 21. века. Не само зато што ће им то користити у настави (иначе, нема те технологије која ће помоћи лошем наставнику – за неке су и табла и креда превише), већ и зато што очекујем да са колегама комуницирам путем електронске поште (пошто школа у којој радим изводи наставу на пет одељења), а не помоћу голуба писмоноше. Технологија је ту да нам олакша и улепша оно што иначе добро радимо. Ништа више и ништа мање.