Замислите плажу…лепу, пространу, пешчану. Лежите, одмарате очи гледајући у плаветнило. Небо и море дели једна црта и много нијанси плаве. Ништа више.

Пошто нисте на пустом острву, ту и тамо чујете разговоре људи који се налазе око вас, на истој тој плажи. Мало немачког, мало руског, мало бугарског, македонског…највише грчког језика. Одједном, сав жамор надјачава најава да стижу крофне: „ЛОКУМАДЕС! ФРЕСКОС…СВЕЗЕ КРОФНИЦЕ!“ Носи их Грк, вичући „крофне“ на разним језицима. Сви се окрећемо да видимо понуду, што због његове вике, што због дивног мириса крофни које носи.

У исто време, са супротног краја плаже, стиже понуда за масажу. Кинез који је нуди немо пролази поред наших лежаљки, показујући на картон на ком је исписано колико кошта масажа стопала, леђа итд.

Одједном се дешава невероватна сцена, тик пред нашим очима. Грк и Кинез се сусрећу и поздрављају, на чистом српском језику:

– Еј!

– Еј, Марко!

– Добро си?

– Добро!

И одоше даље, свако својим послом… Ја сам остала тамо где сам и била, питајући се како…од свих могућих језика. Како?!

🙂 🙂 🙂