„Мала школа бонтона – како се слуша концерт” је едукативни програм Центра за музику Коларчеве задужбине. Предвиђен је за децу узраста од 5 до 10 година, а циљ је упознавање малишана са Задужбином, начином организовања концерата и самим извођењем.

Баш лепа идеја – помислила сам јутрос кад сам кретала пут Коларца. На репертоару су била дела Шопена (данашња тема је била Како се слуша Шопен), а представљена су кроз балетске кореографије и извођења на клавиру. И балерине и пијанисти су били деца. Дакле, млади уметници за младу публику (децу су довели или родитељи или наставници музике).

Ипак, да је све било тако бајно, не би било овог текста… Изостао је део о бонтону. Због родитеља, наравно, а ево шта се десило:

Прво, долазили су са децом која немају ни пет година – бебама у колицима, двогодишњацима, трогодишњацима… Да ли је концерт намењен њима? Није. Шта тако мала деца траже на Коларцу? Не знам. Да ли њих интересује Шопен? Тешко. Да ли им балерине и пијанисти на сцени држе пажњу? Не дуже од неколико минута. Хоће ли они постати љубитељи класичне музике због тога што су данас били тамо? Не. Дакле, иако је концерт трајао око пола сата, тешко је било слушати га уз цику и вриску мале деце. Довољно је да само једна беба плаче у публици и да не можете да слушате концерт. Не можете ни да објасните деци која су ту због концерта шта слушају и у чему је лепота Шопенових дела. Оно што можете је да гледате децу која се пењу на столице, врпоље се и окрећу, вуку маме и тате тражећи да изађу напоље. Родитељи су их опомињали, смиривали, на крају и изводили, подижући све из реда како би могли да изађу. Да ли је то по бонтону? Зар одрасли не знају како се понаша на концерту? Kо ће децу да научи поред њих таквих?

Један од родитеља је могао да остане у публици са старијим дететом, док је други родитељ са бебом (или дететом исувише малим за концерт) напољу у шетњи. Близу је Студентски парк, близу је Калемегдан, Кнез Михаилова одмах ту, поред. Не видим разлог да сви они који су ту заиста због музике трпе тортуру. А трпели смо.

Надам се да ће проћи време егоизма. Време у коме сам „ја“ или „ја и моје дете“ центар свега. Ваљда ћемо се сетити да на овом свету постоји још неко – људи који, баш као и ми, имају права на нека своја интересовања, мир, тишину, тренутке опуштања, уживање у филму или музици. Да, родитељи су криви. Деца данас нису дошла сама. Они су их довели, уз сопствену лошу процену да им је место тамо где није.

Сећате се оне приче А. Шопенхауера о бодљикавим прасићима, толеранцији и лепом понашању? Е, то нама људима фали…